Simbolizam je pravac koji je nastao u Francuskoj i koji se uglavnom vezuje za parisku elitu druge polovine devetnaestog veka.

Simbolisti su se vodili mišlju da su priroda i objektivna stvarnost tu samo kako bi nam pomogle da preko njih otkrijemo ono duhovno ili apsolutno. Jezik je za njih predstavljao metaforičku vezu između objektivnog i idealnog sveta, a osim značenja reči, veliki značaj su pridavali i njihovom ritmu i melodičnosti, zbog čega poezija počinje da preovladava nad prozom.

Simbolistička teorija bazirala se na uverenju da koren umetnosti leži u subjektivnom iskustvu, suprotno prethodno dominantnom realizmu koji uzdiže objektivnost, kao i u odbacivanju modernog sveta i načina života. Iako to odbacivanje odvaja simbolizam od ostalih pravaca moderne, ono se često navodi i kao jedna od njenih osnovnih karakteristika.

Ko su ukleti pesnici

Simbolizam kao dekadentski pokret

Okretanje leđa okruženju predstavljalo je određeni vid bunta protiv sveta i stvarnosti. Pokret ovih umetnika kasnog devetnaestog koji su inspiraciju potražili u romantičarskom pogledu na prirodu veka kritičari su nazvali dekadentskim, iako su kasnije i oni sami to prihvatili i počeli sebe da nazivaju tako.

I pored veoma slične estetike, dekadentski pokret se svojojm hermetičnošću i morbidnošću razlikovao od simbolisitčkog, koji je više težio snovima i platonovskim idealima. Ipak, zbog uske povezanosti i preplitanja tema, do kraja 1880. godine dekadencija i simbolizam su prihvaćeni kao sinonimi.

Dekadentski stil je genijalan, komplikovan, pun senki i tajnovitih značenja, uvek gura limite jezika dalje, terajući sebe da izrazi misli koje su neizrecive i to u najnejasnijoj i nestalnoj formi; može se prevesti kao ispovedanje neuropate, priznavanje starenja i odvratnih strasti ili kao halucinacija potekla od ideje koja se graniči sa ludošću.

Teofil Gotje

Pripadnici ovog pokreta, pre svega slikari i pesnici, svojim boemskim, kontroverznim načinom života prkosili su kritičarima i javnosti. Njihova umetnost je bila izrazito mističnog karaktera, usko povezanim sa okultizmom, ezoterijom, mitom i astrologijom.

Na ovakva interesovanja, posebno u slučaju Šarla Bodlera, najviše je uticao Edgar Alan Po, od kog ovaj preuzima motiv grozote, tajnovitosti i tamnih slutnji i pokreće estetiku ružnog.

Ja sam Carstvo na kraju Dekadencije.

Pol Verlen

Poète maudit – ukleti pesnik

Prihvatanje onoga što je većina smatrala morbidnim ove umetnike je izdvajalo od šire mase. Splin, unutrašnja stagnacija, dosada i užasi života u velegradu naterali su ih da potraže beg od stvarnosti, zbog čega su opijum, alkohol i ostale psihoaktivne supstance u velikoj meri bili prisutni u njihovim krugovima.

Sklonost ka porocima, sukob sa porodicom i vlastima i negiranje standardnih normi ponašanja bile su njihove zajedničke karakteristike, a živeli su hodajući na granici između života i smrti.

Početkom devetnaestog veka Alfred de Vinji u svojoj knjizi Stelo prvi put upotrebljava termin koji će se kasnije odnositi na dekadentne pesnike moderne: poète mauditukleti pesnik. U toj knjizi, on pesnike naziva rasom koja će uvek biti prokleta od strane onih koji su moćniji.

Prihvatajući titulu ukletog pesnika, Verlen 1884. godine objavljuje kolekciju kritičkih i biografskih studija o pesnicima kao što su Tristan Korbijer, Stefan Malarme, Artur Rembo i drugi u knjizi Les Poètes maudits. Postoji verovatnoća da je naziv za svoje delo Verlen pozajmio iz Bodlerove pesme Blagoslov, gde se pesnik opisuje kao onaj koga ne dotiču patnja i prezir sa kojim se svakodnevno suočava.

U početku, ovako su se nazivali samo pisci iz pomenute knige, da bi se kasnije termin proširio na sve književnike koji zbog svog načina života nisu mogli da se uklope u okvire onoga što je društvo smatralo prihvatljivim. Uopšteno, ova vrsta prokletstva upućuje na dekadentno stanje u kom se pesnik nalazi nakon  pada sa prethodne pozicije gde je predstavljao proroka i jedan vid otelotvorenja Boga ili više sile u umetniku.

Pesnici su prokleti, ali vide očima anđela.

Alen Ginzberg

Ipak, kada danas pričamo o ukletim pesnicima, uglavnom mislimo na Šarla Bodlera, Artura Remboa i Pola Verlena, tri francuska pesnika čiji su kontroverzni životi bili isprepletani.

Šarl Bodler
Šarl Bodler

Šarl Bodler rođen je u Parizu 1821. godine. Nakon što je njegov otac, umetnik amater, preminuo, Bodlerova majka se ubzro ponovo udala, što je na njega ostavilo životne posledice. Studirao je prava, ali je, nezadovoljan izborom profesije, ubrzo počeo da pije i posećuje prostitutke, što je rezultiralo stalnim upadanjem u dugove. Uprkos ambicijama njegovog očuha da mu obezbedi sigurnu diplomatsku karijeru, Bodler se okreće pisanju, što njegova majka nikada nije prihvatila

O kakva nesreća! Da je Šarl pustio svog očuha da ga navodi, njegova karijera bi bila potpuno drugačija… Istina, ne bi ostao upamćen u književnosti, ali bili bismo srećniji, sve troje.

Karolina A. Difo, majka Šarla Bodlera

U želji da mu povrati životnu energiju, očuh ga 1841. godine šalje na put u Indiju. Ovo iskustvo je imalo veliki uticaj na kasnije Bodlerovo stvaralaštvo, budući da se motivi mora i egzotičnih predela kasnije često pojavljuju u njegovoj poeziji. Po povratku u Pariz, ulazi u društvo drugih tada uticajnih pisaca i umetnika i započinje vezu sa Žanom Dival. Ovu aferu njegovi roditelji nikada nisu prihvatili i njihovo odbacivanje je dovelo do Bodlerovog prvog pokušaja samoubistva.

Loše zdravlje uzrokovano bednim finansijskim stanjem, alkoholom i čestom upotrebom opijuma, koje ga je pratilo celog života, kulminiralo je 1866. godine. Nakon moždanog udara usledila je i skoro potpuna paraliza. Majka, koja ga je, dirnuta njegovim stanjem, prihvatila pred kraj života, otplaćivala je Šarlove dugove novcem od njegovih posthumno objavljenih knjiga.

Priznala je da njen sin, uprkos svim svojim greškama, ima svoje mesto u književnosti.

U podrumima tuge najdublje
Gde me zatoči Usud, gde zrak
Nikad da blesne; tu, gde mi mrak
Jedini ukaza gostoljublje, 

Ja sam slikar koga zajedljiv bog
Osudi da u mraku obavlja rad;
Kuvar koji kobnu toli glad
Jelima spravljanim od srca svog

Šarl Bodler, Pomrčina

Artur Rembo je, kao i Bodler, odrastao bez oca, koji je napustio porodicu. Njegova majka, snažna i samostalna žena, sve ambicije je polagala u Artura, svog najmlađeg sina. Rembo je veoma rano pokazao veliki talenat za jezike i poeziju, što ga je učinilo samosvesnim i arogantnim.

Artur Rembo
Artur Rembo

Bio je u stanju da satima sedi i nalazi najbolje rešenje za rimu, želeći da se približi parnasistima. Ipak, već sa šesneast godina, pronašao je svoj stil pisanja. Sav svoj mladalački bes, nezadovoljstvo i odvratnost koju je gajio prema malograđanstvu i hipokriziji, izlio je u pesme koje su svojim stilom bile mnogo bliže simbolizmu. Krajem 1870. godine, Remboovo ponašanje je postalo krajnje neprihvatljivo. Počeo je da pije i krade knjige iz lokalnih radnji

Ubrzo se zainteresovao za politiku, a francusko-nemački rat koji je počeo 1871. godine je njegovo buntovništvo samo činio intenzivnijim. Sa željom da se priključi revoluciji, pobegao je u Pariz, ali je uhapšen na stanici zbog putovanja bez karte. Nakon kratkog boravka u zatvoru, nekoliko meseci je lutao severnom Francuskom. Majka ga je vratila uz pomoć policije, ali je već 1871. ponovo pobegao kako bi se kao volonter pridružio Pariskoj Komuni.

Po završetku rata, Remboov avanturistički duh mu nije davao mira, zbog čega se ponovo otisnuo na putovanja. Peške je prešao Alpe i posetio Egipat, Indiju, Kipar, Etiopiju i Jemen, gde je i radio u službi trgovca kafom.

Iako je bio uporan u slanju svojih pesama, uvek je ostajao bez odgovora, dok ga prijatelj nije nagovorio da piše Polu Verlenu. Oduševljen Remboovom nadarenošću, Verlen ga je pozvao da dođe u Pariz rečima „Dođi, divna, uzvišena dušo. Išćekujemo te, čeznemo za tobom“, poslavši mu uz pismo i voznu kartu u jednom smeru. Ubrzo po dolasku, Rembo započinje burnu aferu sa deset godina starijim pesnikom.

Odnos sa Verlenom, tada uticajnim uticajnim u umetničkim i boemskim krugovima, omogućio mu je da i sam uđe u njih. Povučen raskalašnim pariskim životom, Rembo se prepustio bludu i opijanju. Apsint, opijum i hašiš postali su deo njegove svakodnevnice.

Veza dvojica pesnika predstavljala je skandal u pariskom društvu, zbog čega se oni sele u London. Rembo se života u Londonu ostatak života nerado sećao, a kada su svađe i netrepeljivost postali nepodnošljivi, Verlen se vraća u Pariz sam. Ipak, ubzro žali zbog Arturovog odsustva i šalje mu telegram u kom predlaže da se sastanu u Parizu. Ponovni susret se završio još gore od prethodnog.

Pol Verlen
Pol Verlen

Svađe su se nastavile, Verlen se ponovo prepustio opijanju, a tokom jednog naleta besa u alkoholisanom stanju ispalio je na svog mlađeg partnera dva metka, od kojih ga je jedan ranio u levi ručni zglob. Rembo nakon rastanka na briselskoj železničkoj stanici nije želeo da podigne optužbu, ali je Verlen ubrzo uhapšen zbog pokušaja ubistva i ispitivan o svom odnosu sa Remboom, sa kojim je živeo napustivši ženu i sina.

I dalje sam živ, iako je moje prokletstvo večno. Čovek koji namerno osakati sebe zaiste jeste proklet, nije li? Verujem da sam u paklu, dakle u njemu sam.

Artur Rembo

Posle dve godine zatvora, dvojica pesnika su se poslednji put srela u Štutgartu. Rembo se tada odrekao pisanja i živeo mirnim životom, nastavio je da putuje, ali su počele da ga stižu posledice razvratnog života. Njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo na Kipru i morao je da se vrati u Francusku zbog groznice.

Nakon toga je otputovao u Absiniju, ali je zbog bolova u kolenu ponovo morao da se vrati na lečenje. Zbog dijagnoze raka, amputirana mu je desna noga. To ga nije sprečilo da pokuša da se vrati u Afriku, međutim, zdravstveno stanje mu se na putu ponovo pogoršalo i nateralo ga da se vrati u bolnicu u Marselju, gde je ubrzo i preminuo.

O veštice, patnjo, mržnjo, vama je moje blago povereno! Ja sam očistio svoj um od sve ljudske nade. Na svu radost, kako bih je ugušio, ustremio sam se sa snagom divlje zveri. Dozivao sam nesreću da me udavi u krvi, u pesku, zla kob moj je Bog.

Artur Rembo

Pol Verlen je nastavio da piše i nakon rastanka sa Remboom. Po povratku iz Engleske, 1877. godine, radio je kao profesor engleskog u školi u Retelu, gde se zaljubio u jednu od svojih učenica, Lucijen Letinois. Lucijen mu je pružila inspiraciju i ponovnu veru. Skrhan njenom smrću, ponovo je počeo sa prekometnim opijanjem.

Svoje poslednje godine proveo je kao beskućnik u siromaštvu, danima ispijajući apsint u lokalnim pariskim kafićima. Pred kraj života, ljudi su ponovo počeli da se dive njegovoj poeziji, posebno ranom stvaralaštvu. Godine 1894. izabran je za Princa poezije, a dve godine nakon toga preminuo je u Parizu.

Pesnik je ludak izgubljen u avanturi.

Pol Verlen

Postoje tri osnovna mišljenja o fenomenu ukletih pesnika. Većina umetnika okrivljuje konzervativno društvo zbog njihovog neuspeha u razumevanju poezije, ekscentričnosti i emotivnih cepanja kroz koje pesnik prolazi tokom svog stvaranja. Sa druge strane, moralisti smatraju da je propast ovih književnih genija i više nego zaslužena.

Ovakvo shvatanje bilo je mnogo izraženije u devetnaestom veku, kada su danas opšteprihvaćene teme poput erotike, homoseksualnosti, ekstaze i izmenjenih stanja svesti predstavljale tabu. Nijedno od ovih rešenja ne pruža zadovoljavajuć odgovor na problem prokletstva umetnika. Istina je da su oni sami doprineli svojoj nesreći u istoj meri u kojoj ih je i okolina uništila

Ovi pesnici se ne mogu nazvati pasivnim žrtvama osude i neshvatanja okoline. Štaviše, oni su uživali u svojoj slici neshvaćenog genija, a ideja pisca koji stvara u ekstazi izazvanoj drogom ili alkoholom poprimila je mitološke razmere.

Jasno je da su ukleti pesnici verovali kako im je namenjena užasna i uzvišena sudbina. Slika koja je o njima izgrađena pomogla im je da očvrsnu, ali ih je istovremeno i vukla u propast. Još od antičkih vremena veruje se da je upravo patnja put do mudrosti, ali postavlja se pitanje koliko je mudro namerno srljati u nju.

Ovi pesnici nisu imali nameru da oponašaju Hristovu nesebičnu žrtvu za dobrobit onih koji ga mrze. Oni su, u egoizmu i sujeti, slavili svoj očaj, verujući da ih čini boljima od drugih i da je baš on neophodan za plodno stvaralaštvo.

Bodler, Rembo i Verlen su bili među najvećim umetnicima svog vremena, ali je žudnja za nesrećom jednostavno činila preveliki deo njihovog života. Ipak, jedino što im mi možemo pružiti jeste zahvalnost za ono što su nam ostavili. Svojim prepoznatljivim stilom utrli su put za razvoj moderne poezije i drugačijeg pogleda na umetnost.

Možda njihova borba jeste  bila neuspešna ali, na kraju krajeva, oni su se samo, na njima svojstvene načine, borili za svoje duše.

Ko je pesnik? Nesrećan čovek koji krije tešku mučninu u svom srcu, ali čije su usne tako formirane da onda kada uzdah ili plač prođu kroz njih, to zvuči kao muzika. A ljudi se okupljaju oko njega i govore: „Pevaj nam ponovo“, što znači: „Neka nove patnje ponovo muče tvoju dušu, ali neka tvoje usne budu u istom položaju kao ranije, jer plač bi nas samo preplašio, ali muzika, ona je blagoslovena“

Seren Kjerkegor

 

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.