Predstava „Bure Baruta“ Dejana Dukovskog igra se u teatru „Promena“ od 2015. godine. To je najduže igrana predstava u ovom pozorištu.

Premijera ove predstave održana je davne 1995. godine na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Od tad se igrala u raznim pozorištima. Igrala se nekada, igra se još uvek.

Predstavu je režirao Boris Isaković, a glumci su: Miloš Lazić, Dušan Vukašinović, Nikola Živanović, Katarina Bradonjić, Peđa Marjanović, Mia Simonović, Mina Pavlica, Dimitrije Aranđelović, Ema Muratović. Igor Hadžić i Aleksandar Vrbić su muzikom doprineli atmosferi.

glumci u mreži
Autor fotografije: Teodora Ivkov

Danas ovu predstavu ne čini aktuelnom samo izuzetan kvalitet scenarija Dukovskog nego i problematika kojom se predstava bavi, a koja još uvek nije prevaziđena.

Dukovski nam na svojevrstan način govori o mržnji, nasilju, izdaji, osveti, bežanju mladih iz države i beznađu. Namera mu je da nam prikaže sliku haosa koji je nastao usled nestabilne političke situacije na Balkanu tokom devedesetih godina XX veka.

Bure baruta je Balkan uzdrman ratovima nakon raspada Jugoslavije. Takvom buretu nabijenom nezadovoljstvom bio je potreban samo najmanji plamen da eksplodira. Upravo tu napetost nam predstava i prikazuje kroz kolaž različitih, naizgled nepovezanih priča, od kojih ni jedna nije sa srećnim završetkom.

žena u predstavi preti nožem u autobusu
Autor fotografije: Teodora Ivkov

Priče ne govore o političkim intrigama koje su se tada dešavale nego o posledicama tih intriga, o običnom čoveku koji ne zna šta će sa sobom, o kriminalcima i nasilnicima. Predstava prikazuje ljude u njihovim najgorim trenucima. Defintivno se ne vidi neki tračak nade ili „izlaz iz tunela“ ni u jednoj od priča, nego samo ogorčenost, strah i ubistva.

Ono što sve priče okuplja jeste nasilje, što fizičko, što emotivno, i na kraju – smrt. Scene smrti su prikazane na sasvim originalan i jednostavan način: svaki od preminulih likova na kraju priče bi se izuo i ostao bos na sceni, držeći u rukama svoju obuću.

Bosonogost preminulih likova simboliše da im obuća više nije potrebna jer se njihova stopala više ne mogu zaprljati blatom nesrećnog života na „brdovitom Balkanu“.

cipele na bini

Predstava je surova, ostavlja jak utisak. Govori nam o mladima u Srbiji koji su u dubioznoj situaciji. Lik u predstavi napušta svoj dom, traži bolje mesto za život i bolju budućnost, da bi u sjajnoj Americi patio za „kevinom sarmom“ i „ekipom iz kraja“. On se vraća domovini da bi najednom shvatio da ustvari nema čemu da se vrati.

Odlična gluma mladih glumaca sa Akademije umetnosti publici otvara rane koje još nisu ni sasvim zarasle. Dvadeset i više godina je prošlo od „paklenih devedesetih“, a poistovećivanje sa patnjom i problemima mladih u Srbiji nam govori da i dalje živimo u sličnom paklu. Predstava nas podseća da haos devedesetih nije završen, samo je decenija promenila ime.

kraj predstave, svi glumci na sceni
Autor fotografije: Teodora Ivkov

Emocija je još bolje doprla do publike sa melanholičnim zvukom violine i odličnim odabirom pesme „Cveta trešnja“ koja je preuzeta iz filma „Sabirni centar.“

Posle ove predstave iz pozorišta sasvim sigurno nećete izaći sa osmehom na licu, nego sa pitanjem da li se išta zaista promenilo? Da li nas predstava toliko pogađa jer nas podseća na prošlost ili sadašnjost? Da li smo i dalje „Bure Baruta“?

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.