Film Kad jaganjci utihnu je sasvim opravdano jedan od najvećih nezaobilaznih klasika svetske kinematografije. Brilijantna gluma, scenario i režija, napeti dijalozi i podrobno razrađen psihološki aspekat filmske priče doneli su ovom ostvarenju pet najvećih Oskara i slavu koja nikako ne bledi.

Na stranu sve kritike i odličja, ono što ovaj film čini neprolaznim jeste to što je naprosto prvi i neponovljiv.

Bez izlizanih fraza koje treba još koji put da zastraše gledaoce, bez klišeiranih horor momenata, bez preslikavanja već hiljadu puta prežvakanih svedočanstava o serijskim ubicama i FBI agentima koji su im za petama. Jednostavno: remek-delo.

Klaris Sterling – ne još jedan tipičan FBI agent

Kad pomislimo na agente obaveštajnih službi, naročito u sferi filma, najverovatnije prva asocijacija koja se budi je Džejms Bond. Do izlaska filma Kad jaganjci utihnu Bond je bio arhetip neustrašivog agenta kog želite da vidite kako na bioskopskom platnu bez po muke hvata negativce i koristi bilo koje metode kako bi ostvario željeni cilj.

Klaris, perspektivna studentkinja FBI akademije, sa druge strane, ne krši nikakva pravila i ne oslanja se na sreću i intuiciju. Ona je inteligentan i posvećen profesionalac koji se drži proverenih metoda i veoma promućurno uspeva da vodi razgovore sa iskusnim serijskim ubicom, Hanibalom Lektorom.

Kad jaganjci utihnu
Kad jaganjci utihnu, By Hasaw öztürk – Own work, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=58145267

Međutim, osim što je pametna i spretna, Klaris je takođe i žena. I iako to svakako nije centralna tema filma, kroz lik Klaris Sterling provučena je i te kako jasna feministička poruka. Ako posmatramo okolnosti u kojima se Klaris tokom filma nalazi, shvatićemo da je neminovno morala mnogo da se bori da bi stigla dokle gde jeste i dobila je svoje mesto na pijedestalu.

Ona je žena u poslu koji je mahom preplavljen muškarcima, žena čiji je zadatak da sa zloglasnim kriminalcem razgovara u veoma neprijatnom okruženju (setimo se scene u kojoj se susedni zatvorenik veoma drsko poneo prema njoj kad je prvi put posetila Hektora), žena kojoj je poveren najteži zadatak – da uhvati čoveka koji krvožedno ubija druge žene.

Imajući sve ovo u vidu, Klaris je jedinstvena ne samo po tome što je potpuno atipična u moru drugih filmskih agenata nego i po tome što je preskočila svaku prepreku kako bi se dokazala u jednom sasvim drugačijem svetu. Kao takva, inspirativna je i vrlo je lako poistovetiti se sa njom pri svakom gledanju ovog filma. Džodi Foster bez sumnje je zaslužila Oskara za glavnu žensku ulogu vešto dočaravši ovu kultnu junakinju.

Odnos Klaris i Hanibala

Težište ovog filmskog klasika zasniva se bez sumnje na dijalozima između mlade agentkinje Klaris i forenzičkog psihologa (kasnije serijskog ubice) Hanibala Lektora. Naime, kako bi Klaris došla do zloglasnog ubice Bufalo Bila, mora da prođe kroz seriju razgovora sa Hanibalom, koji poseduje informacije od ključnog značaja za ovu poteru.

Ipak, elokventni i lucidni Lektor ne da se lako pridobiti, jer se služi metodom quid pro quo. U prevodu, zahteva razmenu informacija – Klaris Hanibala hrani najmračnijim tajnama svog detinjstva u zamenu za mali uvid u psihotični um ovog ubice.

Tokom ovih razgovora Sterlingova Lektoru priča o tragičnoj smrti svog oca, nakon koje je odvedena na farmu na kojoj su se uzgajale ovce, koje je, da li zaista ili halucinativno, često izjutra slušala kako ispuštaju krike nalik na vriske. Ovaj događaj do te mere joj se urezao u sećanje da priznaje da je i dalje ponekad isti zvuci prate.

Uprkos tome što je Klaris napomenuto da ne bi trebalo nikakve lične informacije da deli sa Lektorom, ova igra zagonetanja i odgonetanja ispostavlja se kao efektivna. Klaris dolazi do dovoljno neophodnih informacija, s vremenom uspeva i da uhvati Bufalo Bila, no Lektor u međuvremenu beži iz bolnice i film se završava čuvenom scenom u kojoj Lektor zove Sterlingovu i pita je:

Reci mi, Klaris – jesu li jaganjci prestali da vrište?

Svakako da su razgovori između dvoje glavnih aktera ovog filma jedna od stavki zbog kojih je film toliko kvalitetan. Gotovo nikada pre ovog filma u jednom ostvarenju nije postojala toliko intenzivna neseksualna konekcija između muškarca i žene. Njihova manipulativna igra i intelektualno-psihološko nadigravanje izazivaju nam žmarce i ostavljaju nas u čudu.

Naročito ne treba zaboraviti činjenicu da se maestralni Entoni Hopkins u ulozi Hanibala Lektora u filmu pojavljuje na jedva nešto više od 15 minuta. Ipak, toliko je bilo sasvim dovoljno da vešt glumac kreira pravi šablon za sve naredne jezivo inteligentne, oprezne i zlokobne anti-heroje.

Takođe je zanimljivo da su se u sceni u kojoj se Hanibal i Klaris upoznaju zapravo prvi put upoznali i glumci koji ih tumače – Entoni Hopkins i Džodi Foster, što svakako doprinosi neizvesnosti i uzbuđenju. Kad se dva glavna junaka upoznaju film odjednom iz detektivskog trilera prelazi u mračnu fantaziju i pravi horor.

I najmanji detalj doprinosi zastrašujućem utisku – Hanibalova doktorski bela odeća, koja uteruje dodatni strah u kosti, zatim njegovo istovremeno i snobovsko i jezivo misteriozno postavljanje, a sa druge strane i blago uplašene, ali spremne reakcije neiskusne, a ipak snalažljive Sterlingove.

Sve u svemu, ovaj dvojac postavio je gotovo nedostižni filmski standard virtuoznom glumom i ozbiljnom pripremom.

Na kraju krajeva, odnos između Hanibala i Klaris zasnovan je na stvarnom odnosu između serijskog ubice Teda Bandija i nekadašnjeg detektiva i profesora kriminalistike Roberta Kepela – i to se vidi. Studiozan, a ipak spontan i slobodan pristup filmu (Hopkins je sam odlučio da će njegov lik nositi belo) omogućio je da ovaj film bude do te mere kvalitetan i neponovljiv.

Zašto je film Kad jaganjci utihnu neporazivo jedinstven?

Ništa u ovom filmu, naprosto, nije očekivano. Svi oni tipični scare-jump momenti po kojima su horor filmovi prepoznatljivi ovde izostaju. Efekat horora ovde je izgrađen na odnosima među ljudima, na situacijama u kojima se nalaze, na okruženju – ali samo kad je ono u službi pojačavanja nekog već snažnog utiska.

Na primer, mesto odvijanja razgovora između Sterlingove i Lektora – mračna tamnica u podrumu psihijatrijske bolnice – samo dodatno pojačava tenziju koja proizilazi iz varničavih dijaloga dvoje pomenutih.

Takođe, kao što je več pomenuto, strukture likova su toliko jedinstvene da mogu služiti samo kao matrica za građenje nekih novih, ali nikada to neće biti isti. Jedna je Klaris i jedan je Hanibal. Jedan je zadivljujuće uzbudljiv odnos između njih dvoje i kao što takav odnos nije na filmskom platnu ostvaren pre, teško će biti ostvaren i sada, barem ne toliko uspešno.

Uzimajući sve u obzir, film Kad jaganjci utihnu de facto je zaslužno pobrao lovorike, ali je jednako zaslužno i dalje nepromenljivo aktuelan među novijom publikom. Kako se čini, jaganjci ipak još dugo neće prestati da vrište.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.