Maratonci trče počasni krug je verovatno najpoznatije ostvarenje srpske kinematografije. Naš najgenijalniji dramaturg modernog doba, Dušan Kovačević, napisao je ovaj komad u svojoj dvadeset četvrtoj godini, dok je još uvek bio student.

Desetak godina kasnije, njegova drama je ekranizovana, pa je tako od jedne amaterske pozorišne predstave nastao film, koji mnoštvo generacija gotovo zna napamet.

Komad je u početku bio zamišljen kao ozbiljna kritika društva kroz tragediju, ali je na Kovačevićevo iznenađenje publika dramu prihvatila kao izuzetno duhovitu, verovatno ne shvatajući njeno pravo značenje.

Maratonci trče počasni krug

Kako su u drami prikazane mnogobrojne društvene teme, komični citati i dijalozi iz drame su svakodnevno prepričavani u današnjem društvu. Možemo čak reći da su postali neka vrsta modernih poslovica.

Svi znamo fabulu drame, ali nismo svesni njene minornosti u odnosu na značajno dublji sloj skrivenog kazivanja.

Smatra se da je Kovaćevića za pisanje ove drame podstaklo ukidanje stipendije za njegove studije, iz njemu nepoznatih razloga. Plašeći se za finansijsku izvesnost nastavka njegovog obrazovanja, obračunao se sa tadašnjom vlašću koju je u svom delu predstavio kao pogrebno preduzeće.

Nakon Pantelijine smrti, kroz čiji je lik predstavljen i sam Tito, preduzeće (država) se raspada tako što naslednici pokušavaju da rasparčaju imovinu. Pantelija im, u stvari, nije ostavio ništa. Na taj način, Kovačević dvadeset godina ranije predviđa neodrživost jugoslovenske državne zajednice.

Na vlasti su grobari, koji sahranjuju talente, veštinu, mladost i uopšte sve što vredi u zemlji. Svojom pokvarenošću, nesposobnošću, halapljivošću, teraju sebi suprotne iz zemlje ili u zemlju kako bi dobili veću moć.

Maratonci trče počasni krug

Topalovići su grobari svih generacija

Interesantan je način na koji je Kovačević predstavio smrti u drami. U delu umire/strada gotovo svaki lik koji se pojavljuje, osim porodice Topalović. Oni žive dugo, čak i preko sto pedeset godina, i niko ih ne može zaustaviti.

Na kraju filma ostaju živi sa iskazanom namerom da počine još neko nedelo. Jasno je šta je Kovačević hteo da prikaže sa ovim – takvi ljudi ne umiru, nepobedivi su.

Celokupna poruka drame promakla je oštroj cenzuri jugoslovenske kinematografije. Oni doduše jesu dugo odlagali projekciju ovog filma, verovatno sumnjajući da čitavo delo mora biti alegorija. Ali su na kraju izbacili samo neke manje bitne scene (erotske), koje nisu dublje menjale smisao.

Dušan Kovačević je svoju poruku odlično sakrio, tako što ju je vremenski smestio u doba Kraljevine Jugoslavije (insertom iz Marsejskog atentata na početku), što je dobro zamazalo oči cenzorima.

Genijalnost Dušana Kovačevića se ogleda u tome što je uspeo da nasmeje čitavu naciju, dok je u isto vreme oštro kritikovao vlast. Njegova četrdeset godina stara tragikomedija je i danas jednako smešna i žalosna istovremeno, jer su njene teme neprolazne kao i stanje u Balkanskim državama.

Piše: Svetozar Marčeta

5 COMMENTS

  1. Ne bih se bas slozio sa ovim citanjem Kovaceviceve drame, iz nekoliko dobrih razloga:
    1. Što kao jedan od portala koji pretenduje ka tome da bude ozbiljan dajete sebi za pravo da tvrdite da ste konačno rastumačili ovo jako slojevito i kompleksno književno delo koje je samo po sebi univerzalno u svakom vremeneu
    2. Biografski elementi koji ukazuju na mogući nastanak dela uopšte nisu od presudnog značaja za njegovo tumačenje, a pogotovo ne ključni kao što se u članku navodi
    3. Kritika društva i društvenog poretka je centralni motiv Kovačevićevih drama i stoga su jako popularne među ljudima tako da ništa novo ovim člankom nismo dobili
    4. Populistički i kvazi-istraživački način tumačenja ozbiljnih kniževnih ostvarenja ravan je click-bait novinarstu koje lično prezirem
    Milslim da bi to bilo to za sada, uglavnom ne komentarišem stvari na internetu ali ne volim kada se neko uhvati ovakvih ozbiljnih tematika i iz toga izvuče jednostranu, jednu i najobičniju glupost kao što ste vi to uradili i još pritom pokuša da unizi značaj kinematografske interpretacije za koju ne samo ja već i neke mnogo ozbiljnije glave od vas tvrde da je jedan od vrhunskih dometa srpskog filma, a ne zabava za tobože neke glupake koji ne poznaju delo pa im trebate vi da im otvarate oči.

    • Potpuno se slažem sa vama. Niti kaže na čemu je bazirano, niti stvarno analizira delo. Svaka budala ima svoje mišljenje i može da ga iskaže zahvaljujući Internetu.

  2. @maka Глуп и промашен коментар. Овакво ишчитавање “Маратонаца”, само даје на снази самој причи и филму, уздижући Ковачевића на пиједестал најгенијалнијих уметника. Иста је ствар са сликама Салвадора Далија које у себи скривају мотиве који се не дају видети на први поглед. Прича иза приче. Тако је и са овом Ковачевићевом алегоријом. “Маратонци” су српска прича, потресна и тешка, а Ковачевић је успео да је, не само бриљантно напише, већ и да је сакрије од оних који су гушили слободну мисао и све оно што има везе са реакционарним идејама. И да није тачно оно што је изнесено у тексту, он је изванредан, јер нам даје могућност да ово генијално дело сагледамо још из једног угла на који у већини случајева, у које убрајам и себе, није обраћена дужна пажња.

  3. Dusan je ovo i sam rekao u emisiji kod Ivana Ivanovica, zapravo je opisao citav put do realizacije ovog dela, verovatno je i sam autor clanka gledao isti intervju. Ali slazem se da treba pitati umetnika kada vec imamo srecu da zivimo u istom vremenu.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here