Ne bismo pogrešili ako bismo rekli da se čitava evropska umetnost, kultura i nauka u nekoj meri zasniva na grčkoj tradiciji. Naš svakodnevni jezik ispunjen je izrazima i poslovicama koje svoje poreklo vode iz drevne Helade. Stoga, dajemo omaž jednoj od najplodnijih i najzamiljivijih mitologija i izdvajamo deset od nebrojeno mnogo mitova koje vredi pamtiti.

Odisej

Kralj Itake bio je jedan od najvećih junaka grčke mitologije. Lukavog i spretnog Odiseja najviše upoznajemo tokom njegovog dugog povratka kući, posle Trojanskog rata: njegovo putovanje do Itake se odužilo na čitavih deset godina.

Sedam godina je morao da provede na ostrvu lepe Kalipso, koja mu je pružala ljubav i gostoprimstvo (neobično zarobljeništvo, zar ne?). Iako je zarobljen zbog toga što je razljutio Posejdona, boga mora, on ipak uspeva da pobegne i nastavi putovanje ka svojoj domovini. Na tom putovanju sreće se sa proročicom Kirkom, odlazi u zagrobni svet, bori se sa čudovištima Scilom i Haridbom, kao i sa kiklopima, a za sve to vreme izgubio je čitavu svoju posadu.

Na kraju, uspešno stiže do svoje domovine, gde ga čeka već odrasli sin i odana žena, prelepa Penelopa, koja je godinama odbijala prosce, iako su svi govorili da je Odisej umro.

Mit o Odiseju je priča o hrabrosti, mudrosti i vernosti (kako čije), a motiv povratka kući nakon rata postoji u književnosti i dan-danas.

Eho i Narcis

Eho je bila nimfa koja je pomagala Zevsu, vrhovnom bogu na Olimpu, u njegovim ljubavnim avanturama. Naime, svaki put kada bi Zevs odlazio svojim ljubavnicama, Eho je svojim pričama skretala pažnju Heri, Zevsovoj ženi, kako Hera ne bi otkrila Zevsova neverstva.

Međutim, kada je Hera saznala za to, kaznila je Eho tako što više nikada nije mogla prva da govori. Vremenom, Eho je počela da ponavlja samo poslednje reči koje čuje. Upravo od toga potiče reč eho u značenju odjek.

Nakon toga, Eho upoznaje prelepog Narcisa (ili Narkisa) i zaljubljuje se u njega, ali ta ljubav ostaje neuzvraćena. Narcis, kada je spoznao svoju lepotu u odrazu u reci, osetio je neopisivu ljubav prema samom sebi, koja je gorela u njemu.

Na kraju, prema jednom mitu, Narcis je od te ljubavi i „sagoreo“, a u času njegove smrti Eho ga je videla i uputila poslednji pozdrav. Kada su nimfe došle da ga sahrane, na mestu njegovog tela stajao je belo-žuti cvet, narcis.

Orfej i Euridika

Orfej je bio najpoznatiji mitski pevač, svirač i pesnik. Njegova pesma bila je čudotvnorna i nadaleko poznata. Ubrzo nakon venčanja njegova žena, nimfa Euridika, umire od ujeda zmije otrovnice. Pošto nije mogao da preboli smrt voljene Euridike, Orfej se spušta u podzemlje kako bi je izbavio odande.

Orfej i Euridika, autor: Edward Poynter

Njegova pesma je bila toliko čarobna da joj ni sami vladari podzemlja nisu odoleli. Oni su mu dozvolili da izvede Euridiku u život, ali pod uslovom da se nijednom ne okrene i ne pogleda u nju, sve dok ne izađu iz podzemlja. Međutim, zbog prevelike čežnje, ali i sumnje da ga ne prati, Orfej se okrenuo i pogledao Euridiku i zbog toga zauvek izgubio svoju ljubav.

Nakon toga što je izgubio Euridiku, Orfej je odbijao ljubav svih žena. Pokrenuo je obrede u kojima je naučio muškarce da vode ljubav sa dečacima. (Poznato je da su stari Grci imali drugačije viđenje seksualnosti u odnosu na savremenu perspektivu.) Kako bi mu se osvetile, žene su ga nemilosrdno rastrgle, a delove njegovog tela razbacale na sve strane.Verovalo se da je čitava priroda žalila za najboljim pesnikom toga dana: drveće je odbacivalo svoje lišće, a reke su nabujale od sopstvenih suza.

Persej i Meduza

Neoprezan u opkladi sa udvaračem svoje majke, mladi Persej obećava da će pobediti Meduzu, čudovište čiji pogled sve skameni. Zabrinutog Perseja sreće Hermes, bog lopova i prevaranata, i obećava Perseju da će mu pomoći.

Meduza, autor: Malczewski
Meduza, autor: Malczewski

Persej zatim dobija Hadovu kapu nevidljivosti, krilatu obuću i čudotvornu torbu, odlazi i bori se sa Meduzom. Pokorio ju je tako što je, skrenuvši pogled od nje, stavio ogledalo u kom se Meduza ugledala i tako skamenila samu sebe, a Persej joj je odsekao glavu.

Persej nije jedini koji je dobio pomoć od boga: u grčkoj mitologiji gotovo svi veliki junaci su imali svoje bogove zaštitnike. S tim se može dovesti u vezu stari slovenski običaj koji se vremenom pretvorio u slavu: na taj dan mi slavimo sveca koji je naš zaštitnik.

Had i Persefona

Ljubavna priča Hada, boga podzemlja, vezana je za devojku koju je na prevaru odveo u svoj dom. Naime, boginja Gea je stvorila cvet narcis koji je na livadi privukao pažnju Persefoni. Kada je Persefona prišla cvetu, zemlja se raspukla, iz nje je izašao strašni Had koji ju je zgrabio i odveo sa sobom.

Međutim, pošto je bila Zevsova ćerka, Persefona je, zahvaljujući majčinim molbama, dobila pravo da dve trećine godine živi na zemlji, a jednu trećinu u podzemlju. Ipak, Had joj je na prvom rastanku, pre njenog izlaska u živi svet, dao da pojede zrno nara, koje ju je zauvek vezalo za carstvo mrtvih.

Stari Grci su verovali da proleće počinje kada Persefona izađe na zemlju, a zima dolazi kada se ona vrati u podzemni svet. U mitologiji i kultu Persefona se pojavljuje ili kao nežna i ljupka devojka, ili kao mračna i zastrašujuća boginja podzemlja.

Pandorina kutija

Pandorina kutija
Pandorina kutija

Ljut nakon što je Prometej ukrao vatru od bogova i podario ljudima, Zevs naređuje Hefestu, bogu kovača i vatre, da od zemlje i vode stvori biće koje će biti lepo, ali ujedno i izvor svih zala na svetu. Tako je Hefest načinio Pandoru, prvu ženu na svetu. Bogovi su darovali Pandoru: Atina ju je obukla u lepe haljine, Hermes joj daje lukavo srce i umilan glas, Afrodita joj poklanja najprimamljivije čari. Zbog toga je njeno ime u prevodu: „darovana od strane svih“.

Pandora dolazi na zemlju sa svojim ćupom. Kada je otvorila ćup, iz nje su izašle stotine bolesti, nevolja i sva zla sveta. U ćupu ostaje jedino Nada, jer je Pandora zatvorila ćup pre nego što je uspela da izađe. Prema drugim verzijama ovog mita, a nasuprot ovom, smatra se da su u Pandorinom ćupu bila sakupljena sva dobra sveta. Od Pandore je potekao čitav ženski rod, „izvor tegoba za sve muškarce“ prema starim Grcima.

Pigmalion

Pigmalion je bio kralj Kipra, poznat po tome što je omrzao čitav ženski rod. Pored toga, bio je darovit umetnik: od slonovače je izvajao ženski kip koji je bio lepši od bilo koje smrtnice. Pošto se zaljubio u svoje remek-delo, Pigmalion počinje da grli i ljubi svoj kip, da mu poklanja cveće, haljine i slične poklone koji se daruju (živim) devojkama.

Kako je njegova ljubav postajala sve veća i strasnija, jednog dana, ispred Afroditinog žrtvenika, molio je boginju ljubavi da ga na neki način sjedini sa figurom prelepe devojke. Kada je po povratku kući ponovo obgrlio i poljubio skulpturu, kroz njeno telo je počela da teče krv i u njegovim rukama našla se prava, živa devojka. Pigmalion se kasnije oženio svojim delom.

Danas se u psihologiji koristi termin pigmalion efekat, koji je u vezi sa nastavnikovim predubeđenjima o učeniku koja se na kraju i ostvare. Tako, na primer, dokazano je da učenici koji su hvaljeni od strane nastavnika ostvaruju bolje rezultate u školi u odnosu na druge.

Kralj Mida i zlatni dodir

Još dok je bio mali, bogovi su nagovestili da će Mida biti veoma bogat. Međutim, tada niko nije ni sumnjao da će to bogatstvo postati veliki teret za ovog kralja. Naime, pošto je udovoljio Dionisu, bogu vina i uživanja, Dionis mu obećava da će mu ispuniti bilo koju želju. Kralj Mida tada traži da mu Dionis pruži moć da svojim dodirom sve pretvara u zlato, što mu on i ispunjava.

U početku Mida se radovao svom novom daru, međutim kako je vreme odmicalo, Mida je shvatio da će ostati gladan i žedan, jer bi i hranu i piće pretvorio u zlato. Ražalošćen, tražio je od Dionisa da ga oslobodi ove moći. Kada se okupao u reci Paktol, ta moć je nestala, a reka je postala zlatonosna.

Priča o kralju Midi naučila je stare Grke (a i nas, toliko vekova kasnije) da ne treba biti pohlepan i da nije zlato sve što sija.

Ikar i Dedal

Ikar i Dedal
Ikar i Dedal

Dedal je bio pronalazač i arhitekta čuvenog Lavirinta na Kritu u kom je živeo Minotaur (čudovište sa glavom bika i telom čoveka). Nakon što je Dedal pomogao Tezeju da ubije Minotaura, Minoj, kralj Krita, zatvara Dedala i njegovog sina Ikara u isti taj Lavirint. Dovitljivi naučnik je našao način kako da izbavi sebe i sina Ikara iz zatvora: načinio je krila od perja i voska, te je neko vreme podučavao sina kako da leti.

Jednog dana Ikar i Dedal su poleteli i uspešno preleteli mnoga ostrva. Međutim, Ikara je privlačila visina i, kako se više približavao Suncu, ono je sve više topilo vosak na njegovim krilima, dok se krila nisu potpuno raspala, te je mladić poginuo tako što je strmoglavo pao u more.

Ikarov let simbolično nam govori o čovekovoj težnji ka vrhu, ka apsolutu, ka nemogućem. I ovaj mit nas uči da ko visoko leti, nisko pada.

Medeja

Medeja je bila čuvena čarobnica, jedna od najpoznatijih junakinja u grčkoj mitologiji, poznata po čedomorstvu. Pošto je nesebično pomogla Jasonu da ukrade zlatno runo (pri čemu je ubila svog polubrata i pobegla iz zemlje), Medeja se udaje za Jasona i odlazi sa njim na Korint.

Posle nekog vremena, kralj Kreon Jasonu nudi ruku svoje ćerke, bez obzira na to što je Jason već bio oženjen. On prihvata ponudu, kako bi učvrstio svoj položaj u tuđoj zemlji, a posramljena Medeja kuje pakleni plan. Uz pomoć darova koje je poslala Kreonovoj ćerki Medeja je podmetnula požar, u kom je princeza umrla, a da bi osveta bila još gora, nemilosrdno ubija svoja dva sina koja je imala sa Jasonom.

Medejina osveta inspirisala je mnoge umetnike sve do današnjih dana. Ovaj mit postavlja večito pitanje: dokle je čovek spreman da ide zbog ljubavi, a dokle zbog mržnje?

1 KOMENTAR

  1. ГРЧКИ РАТ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ 1821-1829.

    Слабљење турске империје крајем 17. и 18. века највише су на својој кожи осетили поробљени православни народи на Балкану.

    Ипак, у Османском Цаству Грци су – још од пада под турску власт у 15. веку – били међу најповлашћенијим поданицима: имали су верску слободу и свог патријарха, четири положаја у високој државној служби и такорећи монопол средоземне трговине уз помоћ своје велике трговачке флоте. И управо толика слобода и моћ утицале су на Грке да пожеле и више, увећали су њихово осећање неправде и подсећале их на ранију славу.

    Покрет за независност потекао је из богатих трговачких заједница раштрканих по обалама и острвима Средоземног мора, од трговаца који су располагали са 600 бродова и посадом од 17.000 морнара. У Цариграду су Грци управљали Фанаром (пословном четврти) и снабдевали бројне султанове управнике. У Одеси, на Црном мору, у Русији, Грци су 1814. године образовали тајно удружење Хетерију које је припремало револуцију. Постепено је изграђена тајна мрежа по лукама и острвима која је повезивала грчке заједнице у тежњи за истим циљем – слободом.

    Године 1821. за војног заповедника покрета постављен је Александар Ипсиланти, генерал грчког порекла који је био у руској служби. Изгледало је да је дошао згодан тренутак, јер је султан био заузет побуном јањинског паше који је покушавао да у Албанији успостави властиту династију. Ипсиланти је позвао Грке на устанак марта 1821, а архиепископ из Патраса је упутио апел за независност. Кампања је рђаво вођена, па се није добила очекивана спољна помоћ од Русије. Турски јаничари су лако скршили устанак у Влашкој (Ипсиланти је у марту 1821. са једним одредом хетериста прешао из Русије у Влашку и Молдавију у којима је пре тога избио народни устанак). На мору, по острвима и на Пелопонезу настављен је огорчени герилски рат који Турци нису могли да угуше.

    Почетком 1822. цео Пелопонез је био у грчким рукама и представници устаничких крајева су на састанку у Епидаурусу прогласили независност грчког народа. Народна скупштина, којом је председавао Александар Маврокордат, изгласала је први грчки устав сећајући се с одушевљењем демократије класичних времена. Сурово се светећи за своје поразе, Турци су заузели острво Хиос и са свирепом окрутношћу осветили се беспомоћном становништву – 23.000 људи је поубијано, а 47.000 одведено у ропство.

    Ситуација се изменила кад су се умешале моћна египатска војска и морнарица. Способни и бескрупулозни Мехмед Алија, албански муслиман, који је раније био сакупљач пореза, трговац дуваном и заповедник албанског дела османске војске, недавно је избацио Турке из Египта и прогласио се за тамошњег пашу. Сада је нудио султану своју способну војску и морнарицу да савлада Грке, у замену за Крит и области Сирије и Палестине.

    Египатска војска је брзо заузела Пелопонез док је флота загосподарила Егејским морем. Европско мнење је било запрепашћено када је открило да се стотине Грка продају као робље по пијацама Каира, али међусобно ривалство европских сила и уверење да “законита” владавина мора да се одржава по сваку цену спречавали су свако заједничко деловање. И Аустрија и Велика Британија су остале врло подозриве према руским тежњама на Балкану. Цар Александар није желео да увреди две тако моћне државе.

    За разлику од њихових властодржаца, из целе Европе демократе и родољуби су похрлили у помоћ грчкој борби. Велики песник Бајрон придружио се Маврокордату у Мисолунгију у којем је умро од грознице два месеца касније (1824).

    Од села до села, египатска војска је гасила пламен грчке независности. Мисолунги је пао 1826. Годину дана касније Атина је била присиљена на предају. У грчким рукама је остало само неколико острва на којима је устанак и почео шест година раније.

    Грци су на крају успели да остваре независност јер су им притекле у помоћ европске силе. Позив је упутио Џорџ Канинг, британски министар спољних послова, који је у Грчкој видео прадомовину европске цивилизације. Француска је прихватила позив из наклоности, Русија између осталог и зато што је желела да постигне аутономију за Србију, док Аустрија и Пруска нису биле заинтересоване да подржавају побуну против “законитих” власти, па макар то била и турска власт.

    Споразумом у Лондону (јула 1827) Велика Британија, Француска и Русија су се сложиле да успоставе мирну поморску блокаду источног Медитерана, Дарданела и Пелопонеза како би наметнуле Грцима и Турцима примирје. Турска и египатска флота под командом Ибрахим-паше су биле укотвљене у водама око Наварина, а удружена британско-француско-руска флота под командом британског адмирала Кодрингтона је допловила до њих. Двадесетог октобра 1827. ова ситуација, која је планирана само као мирна поморска блокада, испаљивањем топовског хица са једног турског брода претворила се у оружани сукоб. Хитац је испаљен ненамерно, непажњом једног турског морнара, али су савезници ово протумачили као непријатељски чин и у наваринској луци планула је трочасовна поморска битка. Надмоћнија британско-француско-руска флота ефикасном топовском паљбом нанела је тежак пораз турско-египатској флоти. Савезници су потопили 57 турских и египатских бродова, а да нису изгубили ниједан брод. Након битке код Наварина љуто увређени султан прекинуо је дипломатске односе са Великом Британијом, Француском и Русијом, а следеће, 1828. године, избио је рат између Русије и Турске. Грци су своју слободу дуговали неспретности једног турског морнара.

    Руска војска је нападала на Кавказу и Дунаву. Руси су 1829. ушли у Једрене и султан је био присиљен да моли за мир. Мировним споразумом у Једрену (1829), између осталог, дошло је и до признавања грчке независности, готово узгред, и то само делимично, јер нова држава је обухватала само Пелопонез, јужни део грчког копна и неколико острва. Круна ове мале државе је 1832. понуђена баварском принцу, који је постао грчки краљ Ото I.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.