O čemu govori ovaj film?
Pa o nama.
Panama!

Neobavezno silaženje s uma

Postoji tumačenje da Sumatra Miloša Crnjanskog zapravo znači „s uma tras“, odnosno „sišli s uma“.

Ipak, ako ideja o ekspresivnom značenju naslova Sumatre nije baš proverena, još je manje proverena ideja o gore navedenom simboličnom značenju naslova filma Panama – bar scenaristi Pavle Vučković (koji je ujedno i reditelj) i Jelena Vuksanović ničim nisu takvo značenje nagovestili – ali kad nam je već došlo na um, zašto da ne ponudimo i takvo tumačenje, makar delovalo kao „s uma tras“.

Ukratko, Panama govori o krajnje štetnom uticaju društvenih mreža i uopšte savremenog brzog i digitalnog života na razvoj jedne ljubavne veze koja je verovatno imala budućnost, ali su je navedeni uzroci skrenuli nekim drugim tokom.

Panama film o nama

Ovo je jedan iskren film, možda i previše iskren da bi bio zanimljiv materijal za sedmu umetnost, gde se ipak očekuje izvesna slobodna nadogradnja i ne baš realni doživljaj stvarnosti. A u Panami je sve realno, u nekim momentima deluje da glumci uopšte ne igraju svoju ulogu, nego se ponašaju prirodno kao da ih je uhvatila skrivena kamera tokom nekog neobaveznog razgovora ili seksa. Takođe neobaveznog.

Šta koga muči u filmu Panama?

Jovan (Slaven Došlo) i Maja (Jovana Stojiljković) započinju neobaveznu vezu, šta god to u modernom društvu značilo, ali očigledno je da samo Jovan, gledajući iz svog ugla, takvu ljubav shvata kao neobaveznu, dok od Maje očekuje da bude ozbiljna, tačnije samo njegova, svejedno ako on za to vreme traži neku rezervu.

Kad su mu već društvene mreže na dohvat ruke, Jovana ništa ne sprečava da iz dana u dan prati Majine „objave“ i „statuse“ kako bi na osnovu toga mogao zaključiti gde se Maja tačno nalazi, šta radi, sa kim se druži, na koja mesta voli da izlazi, o čemu razmišlja…

Jovan se toliko vezuje za taj izvor informacija da, prateći s neverovatnom pažnjom tragove sa interneta, postepeno počinje da ludi. U jednom trenutku pomišljamo da Maja namerno ostavlja „statuse“ samo da bi namamila Jovana u klopku – jer najčešće ispadne da i kad Jovan ode na mesto gde je Maja „tagovana“, tamo se ništa posebno ne desi, a kamoli da se Maja tu zatekne.

Tagovi važniji od lepih reči

Baš zato što se, kako radnja odmiče, ništa posebno ne dešava – iako se do samog kraja iščekuje neko neverovatno otkriće dostojno psihološkog trilera – u prvi mah bi se ovakvo ostvarenje moglo odbaciti kao nešto besmisleno i suvišno, ali ako se ipak još jednom osvrnemo na ceo film pa ga uporedimo sa svakodnevnim okruženjem – zaključak je, u najmanju ruku, zabrinjavajuć.

Možda bi se Panama čak mogla protumačiti i kao obično ismevanje ne samo društvenih mreža, nego i uticaja koji su one izvršile na neke nove generacije. Bitnije je šta stoji na internetu od toga šta devojka kaže momku. Bitniji je trag sa video-snimka, makar bio i nejasan, nego ono što nam draga osoba u lice kaže. Više verujemo kompjuteru nego živim ljudima.

Saradnici Kultiviši se

Ali, kad se sve to pretvori u jednu paranoju, što se i dešava glavnom junaku Paname, onda vidimo da smo postali deo društva kome su društvene mreže promenile ne samo način života, nego čak i odnos prema ljubavi, osećanju koje bi trebalo da bude iskreno, čisto i neskriveno. Konačno smo dobili film koji obrađuje i ove, naizgled sitne i neprimetne, a zapravo veoma bitne probleme modernog društva.

Tako da ćemo ipak ponoviti ono što smo na početku rekli: Panama jeste priča o svima nama, a koliko je naša lična priča zastupljena u filmu, da li manje, da li više, svaki će se gledalac upitati i, nadajmo se, neće strahovati od samoga sebe da isrekno i tačno odgovori.

Piše: Dušan Milijić

DELI

Pojavljujemo se kad nas najmanje očekuju i potiskujemo senzacije dana.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here